Bogami, bio je to veoma prijatan i lijep produženi srebrnojezerski vikend, od četvrtka do ponedeljka popodne, bilo je to skoro pet punih dana uživancije, odmora i relaksacije. Kada se tandem Laki-Strale obreo na omiljenom mjestu nikoga sem lokalnih crnih kerova nije bilo ali ubrzo, takorekuć, nenajavljeni pojaviše se drage komšije Rade, Zvrk, pa Dunja i Vladan, pa Rile i Tijana. Očas sve oživi a pogotovo Lakijeva terasa na kojoj se aktivira, uz pomoć raznih strujih pretvarača, klasični ‘sony’ televizor i otpoče nesmetano praćenje utakmica iz Brazila. Naravno, na velikom stolu nije falilo ni ića ni pića a pogotvo pošalica i zafrkancije na račun jedne ili druge igrajuće ekipe ali najviše usmjerenih na pomne posmnatrače tekme i njihove jezerske dogodovštine…

Jednu od karakterističnih zafrkancija zabilježila je i čuvena ‘kodak’ mikser foto-kamera na Dunjinom pontonu. Ovaj vrli Čačanin i iznad svega ljudeskara i prijatelja s veliki LJ i P krenuo je da se malkice rashladi u jezerskoj vodi ali gušt mu pokvari Laki zadirkujući ga da on u vodu ne ide radi kupanja već da koliko toliko opere noge tek izašle iz njegovih opanaka, da nožurde podvrgne higijeni tj. pranju. Naravno, Dunja je Lakijevu tiradu dobronamjerno prihvatio i pokazujući svoje mišice i bicepske krenu u vodu. E da li je naš Prijatelj se okupao ili ne – nemamo dokumentovano. Šta vi mislite da li je kupanjac pao ili se sve svršilo na kvašenju nogu…

U Dunjinom kupanje slučaju kamera je omanula ali nije tokom kupanjca moje malenkosti i gosp. Lazarevića. Nekako sam pomoću pontonskih stepenica ušao u vodu striktno se pridržavajući uputstva prisutnij da pazim kako ću smočiti znate već šta, ušao i bućnuo se u zaista prijatno toplu jezersku vodu. Izdražao sam cijelih 3 minuta pa potom bjež vani da bi odmah potom se bućnuo Laki sa svojih stotinak i kusur kilograma. Ostao je daleko više u vodi od mene ali i ne čudi kada se uzme u obzir njegove naslage od sala i ove moje zvane mršavko na kub…

Tandem Rade – Zvrk i ovaj put funkcionisao je ustaljenom praksom. Gosp. Brkić ustajao je prije svih ne obazirući se mnogo da li njegov pajtos mestro Zvrk spava ili ne. Slijedila bi rakijica i kafica, pa dogovor gdje da se ide na pecanje, kakve antikomarac mjere da se primjene, koja riba da se lovi na živom toku Dunava, šta da se pripremi za klopu…. U takvom jednom dogovoru, Rade je zaboravio da mu se na plinskom šporetu prži meso i reagovao je poprilično kasno kada se miris zagorjelog uveliko proširio rivijerom. Uslijedilo je spasavanje onoga što se spasiti da, a potom na Zvrkovoj terasi vadjenje slaninice, suhovine i sira te uz pivo i lijepu riječ krenulo se na daljnu nesikiraciju i jezerski odmor…

Onoj uvodnoj fotki na kojoj su bar do sada nepoznati likovi – posvećujem naredne redove. Da ih prvo predstavim tj. naši special guest starrs bili su Željko Milunović MICKI, njegova lijepa supruga kojoj, nažalost, ime ne zapamtih, dvadesetdvogodišnji Nešo te juniori Luka i Nemanja svi stanovnici obliženje naseobine Šapine. Ove više nego sipmatiče goste na Srebrnu rivijeru dovezli su ‘mercedesi’ i  ‘škoda’ od kojih je ova posljednja pomenuta bila kod Željka u njegovom više nego čuvenom servisu. Micki je zajedno sa sinovima dovezao popravljenu ‘škodu’ usput povezavši kilograme raznovrsnih roštiljskih djakonija a potom pokazavši se i dokazavši se i kao vrstan roštiljdžija. Naravno, prvi i strogi degustatori ćaletovog roštilj majstorstva bili su sinovi Luka i Nemanja…

 

Kakav bi to dolazak na Srebrno bio da se nije isprobalo pecaroško umijeće. Dvojica klinaca Milunovića obrela su se začas na pontonu sa pecaljkama u rukama ali bez ikakvog iskustva. Ipak, premijerno pecanje proteklo je u ‘strahu’ od kačenja crvića na udicu ali i u bojažljivosti da se ulov rukom skine sa udice. A ne da je ga bilo: stariji Nemanja imao je blizu desetak upecanih ribica a mladji Nemanja i preko deset što sunčanaca, što bandara, što bodorki, što bjelica… obojica su satima bili na pontonu ali neiskustvo te stalno zapetljavanje strune i odvezivanje udica spriječilo ih je da svoj premijerni nastup na Srebrnom jezeru ne završe za još boljim rezultatimama…

Svojom neposrednošću i šarmom sve prisutne plijenio je Nemanja Milunović, diplomirani djak prvak OŠ ‘Draža Marković’ Šapine. Znatiželjan i slatkorječiv do krajnjih granica nije prezao da nam ispriča kako ima devojčicu i to ne bilo koju nego kćerku njegove učiteljice. Rekao nam je da ga drugari iz razreda zezaju zbog toga ali odmah potom je i obrazloži da je sve to zbog toga što oni nemaju sa kim da se drže za rukice.
Bravo Nemanja, ma sjajan si ti klinac i o tebi ima na daleko da se čuje i priča. Pogotovo kada se oslobodiš da upecanu ribicu svojom rukom prihvatiš i skineš sa udice…

Baš je bilo lijepo i nezaboravno tokom ovog produženog srebrnojezerskog vikenda. Lijepo baš kao i ova procvjetala palma biljka (šta li je već) ovaj veliki bijeli cvijet kojeg Laki ovjekovječi svojom nezamjenljivom mikser ‘kodak’ digitalnom kamerom…

 

Majski borAvak na rivijeri matt-ori Unin deda Strale iskoristio je da proslavi i svoju krsnu slavu Djurdjevdan, onako skromno i bez gotovo ikakvih religijskih obilježja ako se izuzme tradicionala slavska svijeća. Naravno, slava ne može da prodje bez dobro ića i pića pa je tako bilo i ovaj put. Tokom zaista divnog sunčanog dana, slavsko prase našlo se na ražnju a onda je stvar oko pečenja u svoje ruke preuzeo Dunja proslavljeni čačanski pečenjar. Uz tačno doziranje jačine vatre, non-stop ravnomjerno okretenje ražnja prikačenog na Riletov auto, uz povremeno prskanje pivcem – poslije višečasovnog pečenja – na stolu  se našla kamara pečene prasetine i fešta je moglam da započne.

I ovim putem moram da se zahvalim gospodinu Dunjiću na perfektno obavljanom ovom delikatnog zadatka jer da ne bi  njegovog zalaganja i umijeće zasigurno ne bismo imali predivno pečanje sa nezaboravnom hrskavom koricom. Hvala ti Dunja care još jedared i kada je u pitanju pečenje praseta ili jagnjeta – znaj da te nećemo mijenjati!

 

Abi, Riletovi minijaturni šnaucer i redovni posjetilac rivijere, naprosto je opčinjena jezerskom vodom. Čim se neko od pecaroša nacrta na pontonu eto ti Abi pristiže i neumorno fiksira vodu i plovaka. Kada se na udici nadje ribče i kada ga izvučemo na ponton, Abi sva ushićena prati koprcanje ribice a kada joj istu damo, ona trk na obalu i razdragano se igra sa ulovom. No, brzo joj dosadi i ostai ribu na suvom a odmah potom evo Abija na starom mjestu sa isčekivanjem da li će joj neko udijeliti njenu omiljenu igračku…

Ako ste duže vrijeme odustni i ne posjećujete svoj plac na Srebrnoj rivijeri a povrh svega ako niste RAJA već neka budibogsnami NAMĆORČINA – onda, ono što vas najmanje može strefiti, je da vam plac totalno zaraste u travu i korov. Srećom ove NAMĆORČINE su u manjini ali RAJA, dolazila ili ne, uvijek će se neko naći da i njihov plac dovede u red, da pokosi travu ili popršće voćke. Ulogu tog dobrotvora često na sebe preuzima Zoki Laki lazarević koji naprosto ne može da miruje, koji mora nešto da radi i raducka pa tako očas krene u šišanje trave kod ovog ili onog komšije, u prskanje voćki na nekom od susjednih placeva. Tako je bilo i tokom ovog majskog boravka kada se laki svojski potrudio da oklni tereni kod Dunje i Bobana budu dovedeni pod konac, da travnjake dovede do pod konac…

Već sam izvještavao o ‘kaparošima’ odnosno popularnim kačketima sa imenom vlasnika i natpisom Srebrna rivijera. U medjuvremeni ova pokrivala za glavu postala su veoma popularna i tražena i svako bi da ih posjedjue bez bzira što na rivijerei nije čest ni kao gost. Bilo kako bilo, kaparoši se sjetiše na naprave ovaj zajednički snimak na kome je gospodin počasni ambarador gologla – nema kačet. No, neka ne brine naš Branko Živčić jer su preduzeti konkretni potezi da i on dobije pokrivalao sa natpisom ‘Srebrna rivijera Brano’ i kada bude svoj kačket natukao na glavu ima da napravimo novi snimak sa ovom petorkom  i sa kačketima na svakoj glavi…

Jdna od omiljenih faza na Srebrnoj svakako je naš Satmir Gaši, Gale iliti Sata, čovjek koji ne zna da kaže NE, koji jednostavno nije u stanju a da ne pmogne bilo kome na bilo kakavom zadatku i poslu. Posebna priča je njegova teorijska ribolovačka potkovanost ali i veoma upješni praktični rad u zabacivanju štapova i peckarenju na dubinku ili na plovak. Ovaj DOBRICA zaista plijeni svojom neposrednošću i nasmijanošću a pogotovo šarmantnim ponašanjem kada  popije koju čašicu rakijice više ili neko od svoji omiljenih piva. Čuvena je njegova izreka da se na rivijeri dnevno troši gajba piva po glavi učesnika, izreka koja se stalno potvrdjuje i dokazuje – SATO, ŽIV I ZDRAV NAM BIO!!!

Dragi gosti u drugoj majskoj polovini bili su nam stari pajtosi i prijatelji Flaja i Lani neša iz kragujevca, vrsni pecaroši na plovak, majstori svog i svakog drugog zanata, nenametljivi drugari koji vas već na prvi pogled obhrvaju svojom neposrednošću i šarmom. Ovaj put nije bilo prilike da se iskažu kao neki koji su upecali na kilograme i koligrame jezerske ribe ali i pored tog vremenskog hendikepa tandem i kragujevačkog kliničkog centra je pokazao svoj profesionalni i kulturni odnos prema prirodi, jezerskoj vodi, postavljenim pravilima i postulatima.
Ako ribanije baš se pretrgla u uzimanju ponudjenh mamaca – zajedno sa ostalim ‘banditosima’ – Flaja i laki nalazili su zajednički jezik za velikim stolom na lakijevoj terasi bilo da se na istom gledalo ulaptop ili u ambalažu vina, rakijice, piva i mineralne vode…
Ovaj snimak malo nam je zaklonio Nešu Lakija koji je  još za dana, zajedno sa Galetom, svojski se potrudi da očisti stotinak bodorki koje su poslije toga ispržene u tanjirači i u slast poklopane…

I dok se mutnonabrekli Dunav valjao u svom vjekovnom koritu a Gradištanci punili pjeskom odbrambene vreće, na obali Srebrnog jezera grupa ribolovaca isprobavala je pecaroško umijeće. Izbačena višemetarska artiljerija pecaljki povremeno podrhti od zakačene bodorke, crvenperke i babuške. Uglavnom, u čuvarkama je bilo ulova taman da se za fudbalsko finale pripremi ukusno mezence. Autor ovog snimka i teksta nije bio te sreće jer cijeli bogovjetni dan nije upecao ribica ni za jedan čestit obrok a kamoli za Lakija, Galeta, Radeta i moju malenkost koja je glerdala špansko nadmetanje za ušati pehar…
Za utjehu, jedino je matoreći pogodio tačno rezultat utakmice, jedino je tada izašao kao pobjednik a u igranju karata odnosno remija bio je takodje na vrhu ali kao apsolutni gubitnik…

Bilo je veselo, radosno i bučno i kod komšije Radeta Brkića koji je ugostio svog sestrića Radoslava Veljovića, gospodina koji već decenijama živi u kanadskom gradu Torontu. Uz zajedničkog prijatelja Simu i nas ‘starojedioce’ očas se stvorila ugodna atmosfera za priču i čašicu a ovaj snimak  načinjen je na startu jedne takve sjedeljke uz domaći sir i domaću rakijicu. Naravno, i Rade i Radoslav, trudili su se da iskažu svoja pecaroška umijeća ali sticaj okolnosti nije im išao na ruku. Iznerviran što jezerska riba nikako da proradi Radoslav Kanadjanin uzeo je pecaljku pa pravo na obližnji kanal. I pored travurine do gušurine i koprive za izvoza tj. nepristupačne kanalske obale, Rade mladji je očas upecao desetak pokrupnih crvenperki te njegovom imenjaku ništa nije preostalo nego da ih očas očisti i pripremi za tiganja. Da su ih u slast pojeli – ne treba ni da posumnjate!

To bi bilo izvješće sa ovogodišnjeg majskog višednevnog boravka na našoj predivnoj Srebrnoj rivijeri. Naredna tri mjeseca je ustaljena pauza a u septembru, Bože zdravlja, vidjamo se isponove. Već sada da poželim dobrodošlicu Flaji, Neši, Radoslavu, Simi, Galetu, Brani a i sopstvenoj malenkosti. Uz sjajne domaćine kao što su Laki, Rile, Dunja, Boban, Vlada, Džaja, Rade Brkić i drugi – ima da napravimo fešte i fešte za pamćenje, za priče i prepirčavanje…

 

 

 

Polagano ode i ovaj nikad ne ponovio se maj, mjesec u godini koji najčešće opisujemo kao najljepši ali eto ima i najužasnijih i najtragičnijih majeva. Srebrno jezero bilo je izvan poplava i nadiranja voda i jedino ako ste bili na obali Dunava mogli ste uočiti njegovu muljavost, stotine svakajakog granja i plastike koje se valjaju ali i oprezne Veliko Gradištance koji ništa nisu željeli da prepuste ćudi vode pa su blagovremeno na već utvrdjen nasip postavili džakove sa pjeskom. Ranije iskustvo ih je nagnalo da i na najmanji nagovještaj elementarne prirodne nepogode blagovremeno reaguju i preduzmu sve za odbranu i zaštitu ove baš lijepe srpske varošice…

A maj je počeo ne može biti ljepše pogotovo za gospodina Zorana Lazarevića… em mu je započeo tradicionalni majski godišnji odmor, em mu je po prvi put u posjetu pristigao njegov unuk junačina Uroš-Uki. Naravno šta je djed prvo učinio nego odveo svog ljubimca na ponton i onaku držeći ga u krilu demontrirao svoje pecaroško umijeće. Još kada se ispred Urketa pojavila prva upecana bodorka – radosti i sreći nigdje kraja. Profesor ribolova ondnosno gospodin Zoran Lazervić već iz ovoga je zaključio da je dobio doslijednog nasljednika i da će malecki već koliko idućeg maja sam puniti čuvarsku sopstvenom upecanom ribom…

Srebrna rivijera od maja ima novog stanovnika, kanarinca rase španski timbrador. Za kratko vrijeme postao je opšti ljubimaca naprečac kršten kao Djole. U predivne arije cvrkute iz svog genetskog arsenala Djole je očas isti nadopunio zvukovima koji sa svih strana dopiru od žaba, vrabaca, slavuja i drugih živuljki s obale Srebrnog jezera.

Naravno, nikako ne smijem zaboraviti da je Djole dospio u vlasništvo Zorana Lazarevića zahvaljujući predusretrljivošću našeg osvjedočenog prijatelja neše lakija iz kragujevca vlikog stručnjaka za ptice pjevačice i sjajnog čovjeka daleko poznartijeg po čuvnoj rečenici ‘Pa ti i ne znaš s kim pričaš!’Ako želite da poslušate pjevačko umijeće ove predivne ptičice skoknite na ovaj priloženi link http://www.youtube.com/watch?v=ngt-7ltRYsQ

U redovnoj godišnjoj posjeti bio namm je gospodin Branko Živčić, počasni Ambasador Srebrne rivijere u Bosni i hercegovini, tačnije u i medju rajom popularnogm tuzlanskog kafića ‘Akademija’. Dok su neki dobijali poklone Brano se sam potrudio da pronadje svog ljubimca jednog rasnogkučka koji je iz ko znakojih razloga došao do nas. Naravno, četvoronožni gost je primljen kako dolikuje od strane jednog ambasador a bogami nije ostao uskraćen za bar jednu dobru porciju koski i mesa od prasetine. kad većpominjemo našeg vrlog prijatelja da kažem da je tokom  boravka na rivijeri baš uživao te tako u opuštanju zabilježismo i nardni snimak sa pontonagdje je Brano otišao da peckari ali što zbog sunca, što zbog idilične prioobalne atmosfere a bogai što i od rakijice i pivca – ambasador uze sebi za pravo da pridrijema u ribarskoj  fotelji. Kada se probudio ispričao nam je svima vic od dalmatinki koja je nosila nekog ranjenika i o njenom upitu ‘bili ti malo mogao sada piške’. Efekat – svi prisutni su se povaljali od smijeha na ovu ambasadorsku dosjetku…

Bogami i ovog maja rivijerdžije su bile baš vrijedne, na svakom polju, udranički se radilo oko sredjivanja objekata i okoliša a svakako i za trpezom. Naš čile Dunja, sa Vladanom, Riletom i Lakišom, uspio je da ogradio svoj plac i plac pokojnog Miše jednom zaista lijepom ogradom. Trebalo je iskopati na desetine rupa da se postave noseći stubovi, pa iste zabetonirati i na sve to pridodati poprečne daske. Radilo se udarnički a udarnički zalijevalo hladnim pivom a rezultat ovog posla prikazan je na narednom snimku…

Naravno, ni rivijeru nisu zaobišle obline kišne padavine tako da je bilo dana da se nos nije mogao promoliti a kamo li otići do pontona i pecati. Moja tvrdoglav bosanska malenkost pokušavala je na sve načine da doaka dosadnoj kišurini, da zabaci svoju pecaljku pa makar to se kršilo sa njegovim principima. I ovi mangupi uspjeli su da naprave ovaj snimak u kome je na meni crvena kišna kabanica sa znakom mog omrženog fudbalskog kluba. Jedva su dočekali da vide deda Straleta u bojama novog državnog prvaka u srpskom fudbalu (čestitke!) tvrdeći pri tome da će matoreći uzurpirati to što uredjuje ovaj blog i neće objaviti kompromitirajuću fotografiju. Evo objavih je uz veliki uzdah – bilo i ne ponovilo se!

Veliko Gradište je i dom stotine i stotine lasta. Dok prolazite ulicama ove palanke ove predivne letačice proleću vam pored glavu u svom neprekidnom lovu na razne muve i bubice. Maj je mjesec u kome one grade nova i obnavljaju postojeća gnijezda. Spuštaju se na zemlju pored neke bare, skupljaju blato i onda nose pod nečiju strehu da ‘udare’ novosagradjeni red na svom domu u kojem uskoro treba da odgoje svoju mladunčad. Mobilni fotoaparat Samsung Galaxy II zabilježio je upravo taj momenat prikupljna gradjevinskog maerijala dok je u pozadinu na carnisku kontrolu pristizao veliki riječni brod…

(nastavak slijedi koliko već sutra)

RAPORT 131
05-06. aprila 2014...

 Auuuuuu… baš se k’o bosi po trnju provedosmo… ovi meteorlozi u bocu pogodiše a mi se nadali da će omašiti kao i obično… ne samo da je u košavskom bio pojačan jugoistočni vjetar već je cijelo vrijeme našeg boravka na Srebrnoj rivijeri duvao olujnom jačinom, baš punim gasom a ne kao što vremenski stručnjaci naglasiše ‘povremeno sa olujnim udarima’.

Ne da nas je urnisao i da ne bi Lakijeve dnevne sobe, legendarnog smederevca i drva s brda s dola prikupljenih – odosmo svi bez traga! Kada izadješ vani da prošetaš noge, da radiš ono što se u prirodi radi, da eventualno skokneš do česme a ne daj bože do pontona, košavetina (prije bi se reklo orkanska nego olujna) hoće da te iz pantalona istrese, da te pokosi, da te urniše da ti ništa drugo ne preostaje nego trk nazad u zatvoren prostor.

A posebna je priča što se tim vjetrom nanese brdo sitne prašine sa nekih rumunskih rudnika kvarcnog i budibogsnami drugog pijeska. E taj sitniš je stvarao oblake ‘izmaglice’ i nošen košavetinom uvlačio se kroz sve moguće i nemoguće pore u prostoriju gdje smo boravili, odnosno skrivali se od olujnih udara jugostočnog vjetra…

U baš rijetkim predasima moglo se prošetati i kamerom zabilježiti dešavanja na rivijeri kojih je i pored nevremena ipak bilo da se zabilježe i predstave u ovom raportu…

Krećemo sa ovim cvjetnim ukrasom ispred Dunjine vikendice, prelijepim cvjetnim aranžmanom trešnjinog behara i nekakvog ljubičastog sitnog cijeća valja iz panja izniklim (?). Tako u tandemu, zapali su mi za oko i nisam mogao da odolim bez adekavtnog snimka. Zaista sam bio oduševljen i ovim putem se zahvaljujme i Goci, i Dunji na njihovom trudu da okoliš njihovog objekta bude primjeran i po svemu prilagodjen proljećnim zbivanjima odnosno proljetnom vrbopucu…

Naravno, sveukupnom dojmu doprinijela je činjenica da su Laki i Rile neposredno prije mog dolaska na pomenutu lokaciju cjelokupnu livadu sa obiljem maslačka za izvoz išpartali svojom kosačicom i bogami ‘travuljinu’ doveli na adekvatan nivo. Bilo je tu itekakvog posla te ne čudi podatak da je Dunja akterima ove kosidbe obećao gajbu piva po njihovom izboru (e da li se radi o punoj i praznoj – vidjećemo uskoro)…

U prošlom 130. raportu pohvalih košiju Nešu kako je uredio i sredio okolni prostor, a s tim pohvalama moram nastaviti i u ovom izvješću…

Neša Džaja baš je svojski zalegao da sredi svoj objekat do prvih ljetnih dana. Postavlja oluke, zida roštilj po svim DIN ili JUS standardima, a ‘udara’ fasadu od rezane cigle. Nešto totalno novo što se premijerno pojavljuje na rivijerskim gradjevinskim objektima i po svoj prilici ima to da bude da se stane, gleda i uživa.

Iz priče gospodina Džaje, kada se sva njegova zamisao pretoči u stvarnost, ima da se svi divimo njegovoj vikendici i okolnom prostoru u kome neće više biti vrzine, nabacanih grana i granuština kao ni onog suvišnog šaša u priobaljju. Neša obeća da će za svečano otvaranje i realizaciju njegovih zamisli punom parom raditi njegova čuvena velikogradiška pekara sa svojim specijalitetima…

U svakom slučaju gospodinu Neši upućujem još jedared riječi čestitanja i zahvalnosti za sve uradjeno i ono što tek treba da se uradi!

 

Tokom ovog ‘čoporativnog’ boravka na rivijeri (Dragan Sindikalac, Zvrk, njegova ljepša polovina Milijana i Miki blagovremenu su uvidjeli da se sprema grdna salaukovina i bržebolje se popakovaše i u subotu ujutro, čim izvadiše iz jezera somčića, zbrisaše za Kragujevac) bilo je i hrabrih gostiju kojima košava uošte nije smetala.

Kada to kazujem prvenstveno mislim na gospodina Pedju Mladenovića, fizioterapeuta u FK ‘Crvena zvezda’, velikog Riletovog pajtosa i prijatelja. E Pedja nas je posjetio i očas se stvorila itekako prisna atmosfera, naravno uz iće i piće, uz pošalice i smijeh do suza (‘A tek da ga vidiš u špajzu!’). Očigledno je da ovaj svježe oženjeni momčina itekako ima potrebu da češće dolazi na Srebrnu rivijeru i redakcija ovog bloga svesrdno ga podržava uz poziv da već tokom naredne posjete dodje u društvu svoje ljepše polovine jer zaigurno i gospodja Mladenović će uživati u svim čarima koje naša rivijera pruža…

Za kraj ovog 131- raporta evo i jednog snimka rivijere iz dosta neobičnog ugla. Trudio sam se da snimim voćke koje je Laki makazama potkresivao i dokazivao da je savladao još jednu majstoriju. On nam je lično potvrdio da ga je profesor voćarstva Goran Dunjić pohvalio da je svoje voćke potkresao kao ‘brezove metle’. E sada, da li su te brezove metle ove na snimku nisam siguran, prvo što kao lajik ne razlikujem koja je koja voćka, koja je koja metla te da li su citirane Dunjine riječi pohvala ili kudjenje….

 

22-23. MART 2014 – RAPORT 130

I počelo je baš kako treba i to baš s prvim danom proljeća. Srebrna rivijera naglo je izronila iz zimskog sivila i zablistala predivnim ugodjajem. Dodatni ukrasi su svakako rascvjetale šljive, kajsije i trešnje, mnošto poljskog cvijeća a o raspjevanim raznovrsnim pticama i ptičicama da i ne govorimo… 
Bogami, treba navesti sredjenost i urednost oko većine objekta koje su gazde tokom zime obilazili i vrijeme koristili za uredjenje okoliša.

Kada ovo spominjemo svakako treba kao primjer navesti komšiju Nešu Džaju koji napokon raskrči i sredi okolni godinama zapušteni prostor, smetljište i šikaru u kojoj je obitovala svakojaka pernata divljač. Gotovo za nepovjerovati je kako sada sve to uljudno i oku prijemčivo izgleda i ovaj snimak ispod nije uspio da dočara svu svrsihodnost i efikasnost uradjenog posla.
Svaka čast gospodinu Neši!

 

Rekoh već da zelena boja dominira rivijerom, da je trava oko vikendica već dorasla za košenje pa su Rile i Laki svojski zapeli i kosačicom uredili dvorišni prostor ispred vikendica. U nešto neadekvatnijem stanju su travnjaci ispred ostalih objekata ali i oni će već koliko idućeg vikenda biti sredjeni. 
Ovom zelenilu doprinosi i ovaj snimak na kome dominiraju ‘normalni’ i luk vlašac u običnim plastičnim posudama ispred Lakijeve terase. Uostalom, rošilji već uveliko rade a luk vlašac posut preko mesišta itekako prija…

 

Ono što svake godine radja ‘samo tako’ je maslačak. Njegovi žuti cvjetovi su na svakom koraku a livada ispred objekata pokojnog našeg dragog Miće i Dunje, majstora nad majstorima, zatrpana je maslačkom tako da ga ima za izvoza. Laki se potrudio da snimi rascvjetali maslačak i pčelu u njemu što još jedared dokazuje da ovaj autobusdžija ima itekako umjetničke žice u sebi samo ne želi da je javno ispoljava…

 

Ja se rasplinio kao da sam proteklog vikenda bio na ‘licima mjesta’. A kako i ne bih kada ovi predivni snimci pokazuju svu ljepotu i draž naše Srebrne rivijere.
Jedan od dokaza za prethodne tvrdnje svakako su i ove dvije ‘čuvene’ crvene šljive u dvorištu Radeta i njegovog sinovca Kanadjanina. Dugo su ova dva stabla tavorila, pa počeše da stasaju, da cvjetaju i da se na njima obametne po koji plod. Nešto ne znam da se ko pohvalio da je bar jednu šljivu pojeo sa njih ali sudeći kako su ovog proljeća obeharala – biće tu i za iće, i za piće, naravno ako Rade nadje adekvatna burad za desetine litara rakijice od crvene šljive…

Pri kraju ovo prvog proljetnog raporta moram svakako navesti da je tandem Rile-Laki baš uživao. Imali su laptop i stalnu internet konekciju, raspalili su roštilj i u ćupu kuvali pasulj sa suhovinom (pasulj zvani ‘boli glava), bogami bilo je i rakijice i pivčuge. Tandem pomenuti se dosjetio pa je flajke ‘zaječarskog’ hladio u ribo-čuvarki. Kažu da je pivo bilo baš potaman rashladjeno no uskoro ću lično na jezero da provjerim njihove tvrdnje a bogami da premijerno zabacim svoju pecaljku.
Jer, kako mi prvo Laki dojavi na mobilni, pa potom u detalje ispriča i ovim snimcima dokaza – RIBA JE PRORADILA! RIBA RADI, UZIMA HRANU!
Istina, riječe je o sitnoj bodorki koja se pecala na pšenicu ali kada se sabralo učinak je bio baš pravi: upecali su Laki i Rile preko 100 komada bodorki; trećinu očistili, ispržili i u slast pojeli, trećinu Rile odnio kući a trećinu Laki meni lično ovdje na Konjarnik u Pljevaljsku 22a donio, ja očistio i u zamrzivač stavio.

Ovoj vijesti da je počelo ‘lešenje’ ni legendarni Sato Gale nije mogao da povjeruje ali je obećao da već naredni odlazak na Srebrno nikako ne može proteći bez njega. To Sato care, idemo zajedno i uz one naše čuvene povike: DODJI K’ČICI… DODJI K’DEDI!!!

 

 

 

 

U trenutcima pisanja ovog raporta oglasio se ambasador Srebrne rivijere u Bosni i Hercegovini gospodin Brano Živčić koji se raspitivao kako je je protekao vikend u njemu omiljenoj turističkoj destinaciji. Kada sam mu ukratko ispričao šta se sve dešavalo i rekao da za kojih pola sata ode na naš sajt i pogleda ovo izvješće – moj dragi Brano Tuzlak samo zagalami STARLE, TO VOLIM DA ČUJEM, VALJDA NEĆETE SVU RIBU POLOVITI DOK JA NE DODJEM!

Ne brini prijatelju ambasadore! Samo ti blagovremeno rezerviši autobusku kartu i onda zajedno prvih dana maja idemo na Srebrnu rivijeru, na odmor i uživanciju. Ako tome dodam da je moja krsna slava upravo Djurdjevdan i 6. maj – eto dodatnog razloga za nezaboravan jezerski provod!

 

Драге ривијерџије
дозволите ми да вама и вашим најближима још једаред упутим честитке за све протекле и наредне празничне дане, да нам будете здрави и весели, да се са радошћу дружимо на ривијери, да уз иће и пиће о лијепим стварима ћаскамо, расправљамо и договарамо се…

ХРИСТОС СЕ РОДИ и СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

А овај маторећи што вам ово куицкара баш је забраздио јер је требало да цијелих шест и кусур деценија скрка у своју стражњицу да би по први пут Нову годину дочекао у природи, на обали Сребрног језера. Е тај ужитак – у друштву Радета, Галета или Сате, Мањанца, Мисима и Лакија 010 – уприличен је за ноћ дочека и неколико потоњих дана. О томе да је било разваљивање и претјеривање од хране и пића да и не пишем. Весело друштво смазало је и попило такорекућ све што се нашло на хасталу и нико се не пожали да га глава боли, да му је хладно, да му је нешто фалило.
Мислим да смо сви по први пут уживали и благодатима савремене технике јер Смиљин нови лаптоп и неколицина андроид телефона били су у функцији па смо новогодишње честитке размијенили очас са пријатељима на другим континетима. Наравно, боравак на ривијери искориштен је да се обиђу наши објекти, да се завири да ли је све на свом мјесту, има ли каквих непожељних дешавања. Ако изузмемо неуморне кртице које баш ударнички раде – све друго је потаман, на свом мјесту и под контролом односно видео надзором.

Једна од упечатљивих нових сцена је новоподигнути и под кров постављени грађевински објекат Драгана Дуњиног шурака. Ради се о заиста лијепој кући или викендици те када се омалтерише и среди околиш, биће то објекат за примјер и дивљење. Све честитке нашем будућем комшији и драгом ривијерџији…

Наравно није било снијега да уљепша цјелокупни угођај али било је мноштво предивних призора; од сребрног одсјаја с површине језерске воде, од повијања трстике под налетима вјетра до предивног смираја дана и заласка сунца. Један од тих момената овјековјечен је овим групним снимком учесника новогодишњи догађања и славља…

Ovaj prvonovembarski raport sa Srebrne rivijere započinjem ovim snimkom cvijeća kadife, njegovim žuto-sunčanim bojama koje su najbolje i dočaravale sveukupnu atmoferu u kojoj se odvijao boravaka na našoj omiljenoj lokaciji. Pregršt šarenila i zlatnih boja jesni bilo je na sve strane a istu su, takorekuć po dolasku, upotpunili fazani svojim predivnim šarenim perjem i njihove ‘ružnije’ kokice šećući se po stazama rivijere kao ukrasi sveprisutne ljepote. Na žalost, nisam kamerom uspio da snimim ovu ptičiju promenadu ali zato sam načinio ove snimke koji slijede i koji mi pomažu da ovaj raport obuhvati gotovo sve dogodovštine od 1. do 3. novembra ove odlazeće 2013. godine…

Novopridošli komšija gospodin Vladan Petrašković prilegao je svim snagama da baš poveliki plac sa dvije vikendice što prije stavi u funkciju. Sve započeto, takorekuć juče, dobija završne konture i baš veoma lijepi izgled. Tome su svakako doprinije radovi tokom ovog vikenda na nasipanju zemlje, nivelaciji, freziranju, ravnanju i sijanju trave. Sve je dobilo baš zadivljujući izgled pogotovo kada spoznate da nema više razbacanog gradjevinskog materijala i ostali propratnih drangulija. Oba novopodignuta stambena objekta već su prelakirana a samo letimičan uvid u unutrašnje prostorije pokazuje da je podignut zaista izuzetan prostor za odmor i uživanje. Narednih dana na cijelom placu biće posadjene voćke i ukrasno drveće te cijeli prostor još više će dobiti na sveukupnom ugodjaju.
Trudio sam se da jednim snimkom dočaram sve naprijed napisao ali zaista je teško bilo taj veliki prostor, obje vikendice i ogradjeno dvorište, pretočiti u samo jednom snimku. S toga je tu i ovaj rakus sa ulaska na Vladanov plac, ovaj snimak koji će vam bar donekle dočarati kakvu je ljepotu rivijera dobila sa novim komšijama… 

Sada već prekaljeni rivijerdžija, gospodin Neša Milanović, požurio je da ove zaista prelijepe jesenje dana iskoristi za nadogradnju svoje vikendice. Stari krov je uklonjen, dozidana su tri reda, udarene armature i sve ostalo što treba da bi se dobila veća korisna površina. Terasa ispred je takodje dobila novu ploču kao i pozadinski stepenišni prostor koji je gradjevinskim zahvatom pretvoren u odlično skladište. Baš se svojski zapelo na svim ovim nimalo jednostavnim gradjevinskim zahvatima i ako je suditi po vlasniku ove vikendice već do kraja jeseni sve će biti u funkciji, sve će dobiti još ugodniji i ljepši izgled…

I dok je Vladan sredjivao svoje vikendice i okolni prostor, dok je Neša adaptirao i dogradjivao – ni Zoran Lazarević, odnosno Laki daleko poznatiji kao Urošev deda – nije sjedio skrštenih ruku. Angažovao je Jovu ‘Smederevca’ limar majstora i novi novcijati oluci za prijepodne su bili u cijelosti postavljeni okolo Lakijeve terase. Ionako predivan prostor dobio je još ljepši izgled a šta će se sve očuvati kontrolisanim odlivom padavina, vode i kišnice da i ne govorim.

Svestrani Dragan Sindikalac nije mirovao tokom ovog boravka na Srebrnoj rivijeri. Čim bi okončao kamaru svojih poslova – namah su ga komšije angažovale da svojom motorkom štogod pokrati, nareže, poreže, sredi…
Jedan od poslova bilo je i ovo ‘kresanje’ Lakijeve žalosne vrbe. Ista je očas baš srubljena jer gazda reče da mu smetaju vrbine grane pogledu i pravilnom rastu susjednih stabala voćki. Draganče, i pored toga što je motorka ‘kašljucala’ – i pentranje po drvetu, i baratanje pilom, i guranje posječenog granja – odradio je manirima iskusnog drvosječe baš kao u onoj čuvenoj pjesmi ‘If I Where A Carpenter’. Svaka čast i čest majstore!

I za kraj ovog raporta – naravno ribolov!

Zabacivao se i dubinjak, i plovak, razvlačili su se štapovi za krupniju ribu ali…
I dok je deda Strale kuburio sa svojim omiljenim bodorkama, dok je Sata na dubinca čekao deverike lopatarke i krupnu babušku, dok su njegovi zabačeni kederi za smudja i druge grabljivice mirno i netaknuti plivali i preživljavali, dok Zvrk, šaran-maher, ništa krupnije nije uspjevao da izvuče – Laki se dosjetio gradištanske pijace i očas tri štuke po jedno kilogram našle su se u tiganju.
E sada da ne bude da se ama baš ništa nije upecalo. Moja malenkost imala je u čuvarci jedno pedesetak baš sitnih bodorki i kada sam uvidio da su sve žive odmah sam čuvarku iskrenuo i ribice veselo nestadoše u dubini jezerske vode.
Neposredno pred polazak i to u momnatu kada je prikupljao svoje štapove, Sata maznu jednu polijepu štuku od oko jednog kilograma. Ako dodamo i one tri sa pijace koje je Satmir besprijekorno očisti – možemo reći da je naš veliki prijatelj i drugar baš ŠTUKA-MAJSTOR te ga ni ubuduće nećemo mijenjati na zadacima na kojima je pokazao svoju izvanrednu umješnost.
Živ nam Sato bio i štuke lovio!!!  

I za kraj ovog novembarskog izvješća jedan panoramski snimak sa naše rivijere. Ovaj put za oko su nam zapali pontoni ili marine kako ih zovemo. Zapravo, iz kojeg god ugla iste snimili nećete pogriješiti. Finalni proizvod, snimak i fotka, ne mogu da omanu jer objekat koji se našao u rakusu vaše foto-aparata je baš takav – za divljenje i uživanciju, baš kao i ovaj kadar načinjem Samsung mobilni telefonom…

Cijelo proteklo ljeto kontao sam kako ću u septembru, kada prodju paklene vrućine, na Srebrnom boraviiti nekih desetak dana , kako ću uživati sa rivijerdžijama a posebno sa starim prijateljima kragujevčanima Flajom, Nešom i Mićom, sa pajtosima Satom, Riletom i Lakijem. Svakodnevno sam u ovoj matorećoj tintari kontao kako ću sa pontona zabacivati pecaljku, pripomagati oko ustaljenih poslova spremanja obroka, odlaziti na gradištansku pijacu, pijuckari rakijicu i pivce, slušati neizbježne ribolovače priče i pričice, uživati u zaista predivnom prirodnom okruženju…
I ti dani dodjoše, nažalost i prodjoše, i u ovom izvješću pokušaću donekle da vam prezentujem šta se to na Srebrenoj rivijeri dešavalo od polovine septembra pa narednih deset dana koliko je moje dugoisčekivano ljetovanje trajalo…

No, da krenem sa maloprije pominjanom ekipom neposrednih učesnika i da vam ih predstavim glede priložene fotke (s lijeva na desno): Mića, Sata, Laki, Flaja, moja matoreća malenkost, Neša i Marko. nedostaju Rade komšija ‘kanadjanin glasnogovornik’, Rile, Dunja, Vladan i Sale koji su bili zauzeti pripremanjem praseta za ražanj ali priznaćete da i ovako ne izgledamo loše.
No, bilo kako bilo, stari prijatelji i ahbabi baš su se trudili da tokom dana i večeri atmosfera bude na izvanrednom nivou bez obzira što je (ne)vrijeme činilo svoje. Kiša i kišurina natjerale su Flaju da izrekne i ovu rečenicu:
– Da seljaci znaju kakav sam baksuz odmah bi me za vreme suše zvali na svoje njive jer ja dok sam u Kragujevcu nigde oblačka nema a čim dodjem na jezero kiša počne da pada kao da nikada nije ni kanula, natopi se zemlja da noge same klize a od nekog ljudskog pecanja nema ni pomena!

Naredna fotka vezana je za gore pomenuto prasence. Kada se isto našlo na ražnju, brigu oko pečenja preuzeo je Neša-Laki kragujevčanim jedan od tamošnjih vodeći kuvara-kulinara trudeći se da mu se uvijek pri ruci nadje flajka LAV pivceta jer i tako nataknuto na ražanj prase voli da se napije, da se pivom poprska kako bi njegova kožica krckala pod zubima i bila još ukusnija. Uglavnom Neša je odlično odradio povjereni radni zadatak te su rivijerdžije jednoglasno donijele odluke da ga ne mijenjamo naredni put kada se budu pekli prasići i jaganjci.

Jedna od najvažnijih novosti sa Srebrne rivijere da smo dobili nove komšije, da gradnju svojih vikendica uspješno privode kraju gospoda Vladimir Petrašković i Milovan Kolarević. Pomenutih podižu identične brvnare od predivnih drvenih oblica, objekte koji i ovako nedovršeni plijene svojom ljepotom a posebno izvanrednim rasporedom prostorija za boravak. Snimak Vladine vikendice načinjen je u momentu kada je ista pokrivana crijepom i prema svemu sudeći ova i vikendica gospodina Kolarevića treba da budu završene i useljive do polovine narednog mjeseca. Naravno, poslije dolazi sredjivanje okolnog prostora, sijanje trave i ostalog rastinja.
Družeći se sa pomenutim novoustoličenim rivijerdžijama očigledno je da će isto prerasti u istinsko komšijsko prijateljstvo baš kako je to tokom ovih godina na Srebrnoj rivijeri odomaćeno.

Svoj rivijerdžijski dom podiže i gospodin Zoran Pendjer. Ovaj izuzetni poznavalac zanata svake vrste odlučio je da vikendicu na sojenica betonskim stubovima podigne u cijelosti samo svojim radom. Za sada mu to itekako uspijeva što se baš ne vidi iz ovog snimka jer je je isti jedva nekako načinjen zbog skučenosti okolnog prostora i činjenice da je objekat podignut baš ‘u sred šume’… Prema riječima ovog Slovenca njegova vikendica treba da bude gotova do narednog ljeta.

Da li bilo jutro, podne ili predveče – kud god da se okrenete uočavate predivno Srebrne jezero, izobilje zelelnila, čujete sijaset ptičijeg oglašavanja, pljuskanje vode i sama od sebe sva čula vam se ustremljuju na ljepoto koja je svuda oko vas. Ne mora da se trudite da objektivom vašeg foto aparata ‘kružite’ naokola u potrazi za nekim lijepim kadrom. jednostavno pritisnete okidač i pogledate šta je ispalo baš kao na ovom narednom snimku načinjenom u predvečerje dok pecaroši na susjednom pontonu strpljivo čekaju da njihova riba zagrize.
Još ako u vama tinja romantika, ako ste nadahnuti i ako vam duša i oči žude za ljepotom – budite uvjereni da ćete na našoj rivijeri naći na pretek predjela i objekata koji će vas podstaći da razmišljate o samo lijepim stvarima, doživljajima, momentima, godinama. S toga, foto-aparata u ruke i samo škljocajte – uživaćete u pregledavanju snimaka i podsjećanju na momente kada su isti nastali…

Tokom ovog produženog vikend boravaka na Srebrnom jezeru održano je instant odnosno nezvanično prvenstvo u pecanju ribe na plovaka. Gore pomenuti bili su učesnici i nakon baš velike ‘ogorčene’ borbe postignuti su ovi rezultati:
prvo mjesto i titulu jesenjeg šampiona u pecanju na plovak ponio je prof. Zoran Lazarević koji je od deset puta zabačene pecaljke ulovi isto toliko riba, znači imao je 100% učinak. Čestitamo majstore!

Drugi je bio Flaja sa nekih 90% uspješnosti, treći Neša sa 85% a četvrti Mića sa75% učinka. Moja malenkost bila je u zlatnoj sredini jer je od 10 zabacivanja izvukla 5 ribica što je itekako veliki rezultat s obzirom da je baš tokom zabacivanja neprestano zvrckao mobilni i ometao me u koncentraciji.
Na narednom mjestu našao se Satmir premda nije direktno učestvovao u takmičenju. Kao što se vidi na priloženoj fotki, ljudina Sato, imao je pobogat ulov ali sve ribe mu nise uzete u obzir jer je većinu ulovio na njemu posebno drag način peckarenja tj. na dubinca iliti dubinjaka.

Unin deda Strale, odnosno moja matoreća malenkost, baš je oćejfila pecajući sa Lakijevog ponton. Takorekuć, od jutra do večeri se sjedilo u ribarskoj stolici i strpljivo čekalo da se neka bodorka zakači na udicu. U tome ga nije sprečavala česta kiša i pljuskovi, nije se mnogo obazirao na vlažnu odjeću i patike. Sve je to doprinijelo da Matt-Ori postavi lični rekord tj. da u toku jednog dana, pecajući od 8  do 17 sati uz pauze za doručak i ručak, ulovi čak 119 riba i ribica (118 bodorki + 1 deverika). Ako se tome doda upecanih 87 bodorki prethodnog dana (Satmir brojao) i nekih stotinak predposljednjeg i posljednjheg dana boravka, onda ne da sam oćejfio nego nauživao kao nikad do sada!

Na žalost, dogodile su se i neke nelijepe stvari. Naime, tražeći ‘hljeba pored pogače’ odnosno pokušavajući da peckari s ‘dama’ umjesto pontona, Neša kragujevčanin poklizno se o betonsku strminu nasipa i, kako reče, čuo se KVRC u desnom koljenu. Uz jake bolove nekako se dovukao do Lakijeve vikendice pa onda trk po zavoje, pa bandažiraj, pa Flaja pravi nekakvu močugu da se povrijedjeni oslanja na nju a ne na uhelaćenu nogu. Uglavno, povreda nije ni malo bezazlena jer iz ličnog iskustva znam da će trebati desetine i desetine dana da se sve smiri i sanira. Neši želimo što brži i uspješniji oporavak pa idućeg septembra da daleko više pazi kuda i kako se kreće…

Za kraj ovog raporta i jedna priča koja može da ima tužan kraj…

Flaja legenda pecaroš, u jednom momenetu, stavi na udicu dva crvića i zabaci uz povik ‘nadam se da neće odmah zgrabiti bandar ili peš’. Od nade ništa ne bi jer poslije desetinu sekundi izvuče osrednjeg bandara koji je i udicu i crviće progutao baš do jaja. U pokušaju da ribu oslobodi metalne udice Flaja je pribjegao njemu znanim ribo-hiruškim metodama no i pored silnog umijeća udica ostade u tijelu nesrećne ribe. Šta će kuda će, ribolovac vrati bandara u jezersku vodu ali ovaj ne odpliva već u samrtnom ropcu pokuša da kako tako oživi. Ali njegove muke skuži jedan dunavski poveći galeb i riba se očas nadje u njegovoj utrobi. Valjda u želji da istu što bolje svari, galeb odleti jedno  pedesetak metara od ponton i spusti se na vodu ljuljuškajući se na talasima…
U takvom stavu bio je preko pola sata i pomislih da mu nešto nije kako treba, da muku muči sa svojim ulovom i progutanom udicom. Još nekih desetak minuta se meškoljio a onda sam ga izgubio iz vida.
S toga, ako primjetite jednog dunavskog galeba kako nije u formi odnosno kako boluje, molim vas da na sve načine pokušate da ga uhvatite i odnesete do veterinara.
Možda sam naivan ali se bojim da mu ona udica ne doaka glave pa bi tako ova skaska, htjeli ili ne, imala tužan kraj…

Bogami, mjesec i kusur dana, nema nas, nema izvješća o dogadjajima na Srebrnoj rivijeri. A razlog? To mogu biti samo ove dvije stvari – ili se ništa bitno nije dešavalo na rivijeri ili matt-orom Uninom deda Straletu – niko nije dojavljivao šta se zbivalo na najlješoj lokaciji Srebrnog jezera.

No, dočekah i taj dan da se ovaj moj komšija napokon pojavi na svom bunjištu, da mi svašta napriča ali bogami i dokumentuje, dočeka Strale kakav-takav materijal pa evo i onog standardnog raporta…

Srebrena rivijera, okupana suncem i svim drugim ljepotama, u ovom proteklom vremenu ugostila je mnoge a naravno najbučniji i najradonsiji su bili klinci koji su koristili svaki trenutak za kupanje, za atraktivne skokove u vodu. Ovi stariji, doduše ne u tako povećem broju, odmarali su u hladovini mezetili i pijuckali (doznadoh da se kod jednog rivijerdžije čudo zbilo – sve zalihe rakijice svele su se u jedan gutljaj sa dna flaše te je nastala opšta panika ali na sreću kroz par dana proradile su podrumske zalihe) – odmarali i peckarili. Naravno, prednjačio je stari jezersko-dunavski vuk Dragan Zvrk koji pred sam povratak u svoj Kragujevcu jednog jutra, onako sabahilde, upeca smudja od preko 4 kg, baš pravog trofejnog kapitalca. Na žalost, nikog sa fotoaparatom u blizini nije bilo tako da ova smudjina prije završi u tiganju nego na memorijskoj kartici.
Nedugo potom Zvrku se pridružio, a ko drugi, nego Laki Lazarević koji je na rivijeri, ako izuzmenom nedelju dvije dana, neprekidno od kraja aprila. Pokušao je Lakiša sa pecaljkama da tu isped svog pontona napeca bodorki, babuški, deverika i ostale bijele ribe ali kada je vidio da je to više nego jalova rabota odluči da zabaci ‘štukaru’ za štuku ili smudja. Na trokuku okači poveliku bodorku i hiti je par desetina metara ispred pontona. Kada je predveče došao da obidje štap zapazio je da je najlon poprilično zategnut i munjevita kontra je urodila plodom – smudj od 4 kilograma našao se u Lakijevim rukama.
Već sutradan, rano ujutro, ponovio je cijeli postupak i nekon par sati na pontonu, u Lakišinim rukama i u prisustvu Zvrka kao svjedoka našao se još veći smudj od 4,5 kg. Milina jedna kažu da je bila pogotovo kada su se smudjevi našli tamo gdje predivno izgledaju – na jelovnicima i tanjirima…
E ova priča o Lakiju i smudjevima ne bi bila potpuna da nije bilo one znane ribolovačke: – Ljudi moji, ne mogu vam kazati kakava je ribetina bila!’
A kakva je zaista bila pitajte Lakija koji je sačuvao i neki dokazni materijala a o toj ribetini jedino što stalno ponavalja je:
– Kakava je bila? Da se smrzneš!!!

Poslije ,,kišurine do gušurine,, koja je baš pretjerala – vikend 14-16. juna – a gdje drugdje nego na našoj Srebrnoj rivijeri, bio je baš suncem okupan i obasjan. Sva ljepota predivnog prirodnog okruženja dolazila je do potpunog izražaja i ugodjaja. Letimični pogled ka nepreglednom zelenilu odmarao je oči i na lice nagonio široki osmjeh, tako da je lično raspoloženje imalo stalnu uzlaznu tendenciju. Usputne Radetove glasnogovorničke jezičke novokovanice kao ‘zakrdžavilo’ samo su doprinosile boljem i veselijem raspoloženju, baš kao i ova fotka načinje na našoj i sa pogledom na suprotnu  obalu jezera…

Kako god da se pogleda, promatranog vikenda, niko nije imao više razloga za radovanje od Goce i Gorana Dunjića jer ugostili su svoje kumove, bračni par Paunović tj. Zoricu i Predraga. Ugostili bogami itekako jer, što Dunja reče, ‘kum nije dugme pa kako god ga okretao prevrtao’. Tom kumovskom drugovanju pridružio se bliski prijatelj Marko Gavnić pa je ekipa imala povoda i za iće i piće. Naravno, bilo je tu i drugih sadržaja kao kada su se kume dograbile bicikla i istima obišle gotovo cijelu suprotnu ‘struja’ obalu tvrdeći po povratku da ista ima baš lijepih grandioznih objekata ali opet sve to nije ni prinijeti našoj rivijeri. Kume drage, svojski su se potrudile da sofra u svakom momentu bude prepuna raznim djakonijama, puna ića i pića, a meni lično mnogo savjeta dadoše vezano za baštu i uzgoj povrtlarskih kultura. Dunjina Goca, mangup jedan, nije propustila priliku da mi ‘natrlja nos’ zbog toga što je ovaj blog prepun izvještaja o Lakiju (te Laki ova, te Laki ono) i kada sam joj odgovorio da je to sticaj okolnosti ona mi odgovori:
– Kakve okolnosti! Na sajtu pišeš i slikaš jednu jedinu Lakijevu zrelu trešnju a ni slova o tome da sam na našoj trešnji ubrala cijelih 3 kilograma prvoklasnih trešanja!

Bogami u pravu je ova vrcava i simpatična Čačanka jer na njenom hastalu jedna poveća činija bila je prepuna pomenutog voća te se i ja baš lijepo osladih…

Kumovi Peca i Dunja plus Marko – svojski su se potrudili da ‘zaposle’ kume oko prženja ribe. Tanjirača se očas napunila a potom je poveći oval bio prepun svježe ispržene i ukusne ribe: bodorki, crvenperki i babuški.
I dok su Sato i moja malenkost muku mučili da upecaju bar jednu jedinu čestitu ribici, pomenuta trojka je samo vadila i to na samo par metara od njihovog pontona, na ‘cigankar’, na pšenicu i plovak. Kada mi je Dunja to rekao, prosto nisam mogao da povjerujem pa sam pohit’o na lice mjesta i dok sam pravio neke snimke, Peca i Marko izvukoše tri poveće bodorke i jednu osrednju babušku. Sve očas, sve takorekuć za nedeljno prijepodne, za period u kome se peckarenje jedino prekidalo radi odlaska na doručak i kupanje odnosno rasphladjivanje u jezerskoj vodi.
Pomenutim ribolovcima majstorima skidam kapu uz dubok naklon na umijeću i vještini jer za dva dana pecanja tandem ‘dodji k’čici-dodji k’dedi’ upecao je riječim i slovima samo 6 bodorkica – ‘neznanje i bruka jedna’ kako to kaže naš profesor Zoran Lazarević-Laki. Srećom pred polazak kući ovih 6 pomenutih bile su žive i ‘orne za plivanje’ pa ih očas pustismo iz čuvarke da porastu i dodju na neku jesenju pecarošku seansu..

Možemo mi pričati da je Dunja ovakav ili onakav, da ne jede luk, da ne pije, da ne puši, da je pustio stomačić k’o trudnica – možemo ga manje ili više dobronamjerno ogovarati – ali Goran Dunjić stiže na sve, na sva mjesta gdje ga neko pozove. Da li trebao da premjeri kapacitet akumulatora, da pokaže šta je plus šta minus na vodovima sa solarnih ploča, da pokaže neke samo njemu znane trikove na kosačicama, bušilicama, pumpama i drugim ‘bimbalima’ – tu je Dunja neprikosnovem, majstor bez premca.
Objektiv našeg foto-aparata zateče ga kako se bori sa posljednjim kvadratnim metrima na njegovom i Gocinom placu, kako ‘kosi’ posljednje ostatke travnate oaze. Naravno, iza njega lijepo se vidi kolika je bila površina za sredjivanje jer u nekakvom ‘kreativnom’ džumbusu naš Dunja nije navikao da živi. Zasuče rukave pa – akcija! I bogami, rezultati se vide oko njegove vikendice, na prilaznom putu, na pontonu (jest da je kod Dunića ove godine nešto luk i paradajz slabije ponio pa je ugrožena egzistencija ‘dobronamjernih’ posjetioca)…

Svaka čast gospodine Dunjiću – samo naprijed, u nove radne pobjede!

Boraveći u Dunjinom okruženju, za oko matt-oroj drtini Uninom deda Straletu, zapade jedno poveliko baš poveliko drvo. Laki reče da je to brest ‘bog te pita koliko godina star’ i da je jedno od najviših stabala na našoj rivijeri. Ako pažljivo pogledate sigurno ćete zapaziti da su ga razne vremenske nepogode poprilično ‘ošišale’, grane pokidale ali i ovako ‘sredjen’ baš je pravi ljepotan.
Jedinu ‘štetu’ nerazgranatog bresta trpio je Dunjin mercedes koji osta da se cvari na suncu ali do polaska u Čačak stari dobri merdžo i to ‘sunčanicu’ ima da prevazidje…